О књизи: 2010. / После катастрофалних губитака 1941. године, када је Црвена армија изгубила некадашњу надмоћ у оклопним возилима , команда Црвене армије морала је да се клади на коњицу, повећавши број коњичких дивизија седам пута. Али, без обзира на антисовјетску пропаганду, црвена коњица никада није ишла са сабљама исуканим у самоубилачке нападе на тенкове - коњички корпус Великог отаџбинског рата имао је тешко наоружање и ватрену моћ неупоредиву са коњичким војскама грађанског рата. Тако је аутор ове књиге био командант минобацачке батерије 37. гардијског Донског козачког пука, који је водио борбе хиљадама километара од Кавказа до аустријских Алпа. Ови мемоари у потпуности оповргавају популарно веровање да је коњица наводно била „безнадежно застарела“ и пре избијања Другог светског рата, одајући почаст совјетским козацима који су напојили коње са Одре, Дунава, Шпреје и Лабе..